TUŠ I PERO

Tuš je za razliku od ugljena, krede ili olovke „mokra“ crtaća tehnika. Crtež tušem je crtež izveden bojom u tečnom stanju perom, trskom ili četkom. Stari Egipćani, Grci i Rimljani koristili su pera od trske (calamus) – zašiljenu cevčicu od trske, koju su umakali u specifične tinkture. Kao sredstvo za crtanje, tuš je na više mesta u svetu korišćen već više od 2000 godina. Rimljani su koristili već i ptičja, bronzana i srebrna pera sa razrezanim vrhom (penna). Kaligrafska veština pisanja na pergamentu i papirusu posebno su uticala na izgled crteža. Razvojem proizvodnje papira, po pristupačnijoj ceni od klasičnih nosioca, javlja se i afirmativni umetnički crtež kao obavezni pratilac stvaralačke baštine renesanse, baroka kao i novijih tokova umetnosti. Mnogi veliki majstori koristili su uspešno mogućnosti pera i tuša pa svakako treba navesti Leonarda (Leonardo da Vinci) , Direra (Albrecht Dürer), Holbajna (Hans Holbein), Rembranta (Rembrant Harmenszoon van Rijn).

Pero od trske pruža najveće mogućnosti raznolikosti poteza. Najbolje pero od trske je izrađeno od bambusa koji se zarezuje prema potrebi i želji tako da ponekad menjamo zašiljenu formu čak i prilikom samog rada. Okretanjem samog pera i različitom jačinom pritiska ovim crtaćim materijalom možemo postići maksimalnu raznolikost poteza i specifičan senzibilitet. Umesto tuša, u ovoj tehnici često se upotrebljava sepia ili čak vodena boja. Poroznost trske dozvoljava primanje veće količine bojene tečnosti i ostavlja trag duže vremena, ali intenzitet tona postepeno opada. Sva ova svojstva iskustvom i rutinom daju specifičnost ovoj tehnici.

Guščije pero se danas usađuje u metalni držač kao i metalna pera za razliku od nekadašnje upotrebe. Već u 6. i 7. veku za pisanje i crtanje su se koristila pera gusaka, tetreba, gavrana ili labuda. Evo jednog uputstva za pripremu takvog pera: …Ovakvo pero potrebno je prvo pripremiti za ovu namenu – ošmirglati gornji spoljni sloj kože na peru; treba napomenuti da se u ovu svrhu koriste uglavnom “izgubljena” pera; pera koja se drže kože nisu dovoljno čvrsta na svome kraju i ako se ipak koriste, potrebno ih je prvo učvrstiti u vrućem pesku; zatim se pero zarezuje po dužini; pero možemo očistiti komadićem vate utopljenim u gorući špiritus ili aceton… Guščje pero je kao crtaći materijal egzaktniji od trske i “mekši” od metalnog pera pa samim tim daje senzibilniji crtež jer je osetljivije na pritisak. Za razliku od trske, koja je jednostavnija za primenu i brže zadovolji i manje veštog crtača, guščje pero je materijal koji traži zanatsko iskustvo. Guščjim perom mogu se koristiti sve vrste tečnih boja.

Metalno pero je preciznije i izdržljivije od klasičnog guščjeg pera i nije ga u potpunosti zamenilo. Varijacije u tonu različitim pritiskom pa i veće mogućnosti različitih poteza mogu se postići jedino klasičnim perima. Metalna pera različitih tipova pružaju drugačije varijacije a pre svega modernim tehničkim inovacijama olakšavaju proces rada. Postoje razni tipovi metalnih pera: pera za umakanje (potrebni su držači adaptirani za određenu vrstu pera), naliv-pera, različita rezervoar-pera, pero sa kuglicom (hemijska olovka). Pored tuša i mastila koriste se i specijalne vrste bojila (tinkture) koje su većinom nepostojane i vremenom izblede.

Pero sa filcom (flomaster) je moderna pisaljka koja po svom crtaćem karakteru najviše liči klasičnoj trsci takođe je nepostojana. U zavisnosti od vrste bojila kao i vrste podloge, ostavlja i različito intenzivan trag, ponekad sočan a ponekad i “suv” i sivkast. Na tržište dolazi niz različitih crtaćih pisaljki ovog tipa: od najfinijih, preciznih koje mogu da konkurišu čak i finom metalnom peru, preko onih koji se ponašaju kao aktarel boje i mešaju se sa vodom, do dekorativnih flomastera u bojama koji ostavljaju intenzivan širok trag debljinei do 10 mm.

Tuš može biti i u čvrstom stanju takozvani kineski ili indijski tuš koji se pravio od čađi i otopine bilo kojeg vodotopivog veziva i modelovao u štapiće. Naknadno su se štapići trvili u keramičkoj posudici s vodom i stvarali tuš. Čađ se dobijala izgaranjem pirinčane slame, borovog drveta, smola a kasnije biljnih ulja (sezam, tung ulje) koje se spaljivalo u malim lampicama od terakote.

U Evropi je poznata bistra – tuš dobijen od čađi bukovog drveta, uz dodatak malo azurita i crvene dobija karakterističan ton: neutralna akvarelna boja tamnosmede-žućkaste nijanse. Ovu boju koristio je Rembrandt, Pusen, Fragonard, a verovatno i renesansni slikari. Sa tehnološkog aspekta sastav savremenog tuša je vodena disperzija često identična akvarelu. Sadrži pigment uglavno organskog porekla i vezan je najčešće gumiarabikom, želatinom ili disperzijom  naprimer šelakovog sapuna, što mu daje vodotpornost nakon sušenja. Za kvalitetan tuš bitno je da su čestice pigmenta što finije. Vezivo u tušu služi i kao zaštitni koloid kako se čestice pigmenta ne bi odvajale od medijuma vode. Među najkvalitetnije tuševe danas se ubraja INIDAN INK, NAN KING INTENSE, PELIKAN, ROTRING…

U tehniku tuša svrstavamo i crteže u sepiji. Mana sepie, kao i mnogih organskih pigmenata je slaba otpornost na svetlo. Pod ovim imenom dolaze i razne imitacije tona, bolje postojanosti na svetlost, poput orahovog bajca. Bitno je uočiti razliku između tuša i tinte koja je zapravo bojilo sa vezivom dok je tuš pigment disperzije u vezivu. Tinta (mastilo) slabije je stabilnosti na svetlost od tuša i može imati razoran uticaj na podlogu usled oksidacije. Ipak, važno je napomenuti da su današnje tinte mnogo kvalitetnije i uglavnom ne zaostaju za tuševima.

KREDA

Kamena “kreda” – sušena glina žute, žuto-smeđe, smeđe, smeđe-crvene, sive a ponekad i zelenkaste obojenosti predstavlja jedno od najstarijih sredstava likovnog izražavanja još u pećinama. Ime kreda potiče sa ostrva Krita gde su poznata antička nalazišta krede, po sastavu čist kalcijum karbonat. Kreda kao crtaći materijal dobija veliki značaj u vreme renesanse kad se prave i veštačke krede. Tvrdi se da je Leonardo da Vinči prvi otkrio mogućnost upotrebe crvenog bolusa kao crtaćeg materijala a inače se koristi za toniranje podloge. Kod Mikelanđela se pojavljuje na kartonima za Sikstinsku kapelu.
Sinopija, zagasito-crvena kreda (grad Sinopia je isporučilac još u gotici) ima važnu ulogu u fresko slikarstvu italijanske renesanse. Crtež sinopijom se jednostavno naziva “sinopia”. Nalazi se ispod završnog sloja maltera – intonaca, na kojem se slika dok je svež.

Iscrtavanje kredom evidentno je kod Rembranta. Dešava se čak da je ovo skiciranje vidljivo na nekim mestima sve do kraja i ponovo podcrtano. Rubens koristi crvenu kredu – sangvinu, crnu i belu. Istovremeno upotreba crvenog bolusa i ugljena može se primetiti kod mnogih Francuza i Holanđana iz rokoko perioda. Savremeni umetnički crtež primenjuje različite tipove kreda koje pružaju i mnoštvo kreativnih mogućnosti.

OLOVKA

Olovka, u užem smislu je isključivo crtaći materijal, linijskog karaktera, tamnijeg ili svetlijeg traga, kao i ugljen, monohromni medijum.
Za sitno detaljisanje slikari su dugo koristili razne metalne žice. Kako samo ime kaže, prvobitna olovka je antička pisaljka od olova koja ostavlja sivkasti trag. Slično tome nastaje i metalna pisaljka srebrenka (uglavnom bakar sa posrebrenim vrhom) dosta korišćena u renesansi (Leonardo, Holbajn, Direr, Pizanelo).

Grafitna olovka je patentirana tek u 18. tj početkom 19. veka iako je grafit otkriven 200 godina ranije. Grafit je jako mekan pa u početku se nije koristio za pisanje već kao premaz za naličje papira – za prenošenje crteža. Kasnije je razvijen proces mešanja sa glinom i pečenja mina na 1200 stepeni C i impregniranja voskom radi boljeg vezivanja. Kedrovo drvo se koristilo kao najbolji omotač grafitnih štapića. Jedan od navećih proizvođača olovaka svakako je Faber CastellStaedller.
Dakle, savremena olovka je materijal za crtanje napravljen od drveta u kome je umetnuta mina (uložak) od grafita koji se meša sa glinom. Grafitna mina sadrži još i razna veziva kao sredstva za impregnaciju i manji dodatak vode.
Mekoća i ton olovke zavise od odnosa gline i grafita. Što je više gline olovka je tvrđa i ton svetliji, pa tako nastaju i oznake F (firm) ili H (hard) tj. tvrda i oštra olovka, B (black) tj. crna, tamna, zasićena i HB za polutvrdu. Brojevima je označena veća mekoća ili tvrdoća. Mekše olovke lako se razmazuju i lako pucaju pri oštrenju ali daju sočan trag i dobre su za snažne kontrastne i više slikarske crteže. Tvrde olovke dobre su za fino, precizno crtanje i omogućuju čišći rad jer se teže razmažu. Zbog toga su dobre i za skiciranje kompozicije u akvarelu ali i u drugim tehnikama jer ne zamaste papir što omogućava dobro prijanjanje boje. Za crtež vrlo mekom olovkom (iznad 4B) se preporučuje fiksiranje jer se lako prlja.
Nebrojene su mogućnosti upotrebe olovke kao crtaćeg – slikarskog materijala kao i kombinacije sa svim tehnikama – od pripremnog crteža do crtanja na osušenu ili u još mokru boju, crtanjem, šrafiranjem, razmazivanjem…
Iako danas postoji ogroman izbor raznih tipova olovaka u svim bojama, radi se uglavnom o raznim vrstama kreda i pastela u obliku olovke, ili o akvarel bojama u ovakvom pakovanju. Proces proizvodnje drvenih olovaka u boji bitno se razlikuje od procesa proizvodnje grafitnih olovaka: mine olovaka u boji se ne peku pa su zbog toga manje postojane i trajne.
Najčešće se za crtež olovkom koriste različite vrste papira, od strukturiranih da glatkih, zavisno od karaktera olovke i načina rada. Olovka je efektna i na toniranom papiru a često se naknadno tonira akvarel bojom. Kao pomoćni materijal možemo je koristiti na svim vrstama klasičnih i modernih podloga i preparatura.
Savremena olovka lakše se briše sa podloge od klasične srebrenke. Pored korišćenja svežeg hleba, odnosno gnjecave gume kojom je moguće izvlačiti naknadne beline kao i kod ugljena i krede, za crtež olovkom uspešno se koristi i obična gumica (India rubber).
Zbog hemijske inertnosti grafita crtež olovkom vrlo je otporan na uticaj vlage i svetla pa spada u vrlo stabilne tehnike. Dodatnim fiksiranjem eliminiše se mehanički nedostatak brisanja crteža. Pogodni su svi fabrički fiksativi. Preporučuje se specifično fiksiranje koje je ujedno i toniranje: crtež olovkom se premazuje obranim mlekom, čajem ili kafom.

UGLJEN

Ugljen je jedan od najstarijih materijala za crtanje. Karbonizacijom komadića drveta crtali su po zidovima stanovnici pećina. Kao sredstvo za studijsko crtanje koristi se ugljen u najstarijim majstorskim radionicama. Ugljen se koristi za iscrtavanje kod fresko slikanja, za preliminarne studije za ulje, akrilik ili neku drugu tehniku. Ugljen se često kombinuje kredom, pastelom ili nekim drugim materijalom. Kao samostalna likovna tehnika javlja se tek u 19. veku.
Danas, crtanje ugljenom u korelaciji sa drugim umetničkim formama postavlja nove granice.

Karakteristika ugljena je njegova mekoća zbog praškaste strukture materijala. Vrhom ugljena mogu se izvlačiti crte različite debljine i intenziteta. Za postizanje ploha različitih tonskih vrednosti koristi se ugljen položen na podlogu širinom ili debljinom ugljenog štapića. Ugljen se lako briše. Samo neke jako tvrde vrste ostavljaju trag i posle brisanja. Za potpuno brisanje manjih površina koristi se gnjecava guma. Za osvetljavanje tonova, razmazivanje ugljena i skidanje suvišnog praha koriste se mekane flanelne krpice ili vata, kao i mekana akvarel četka.
Kad se ugljen više ne hvata za papir jer je prezasićen ugljenom, crtež se fiksira, a nakon sušenja fiksativa ponovo se može crtati ugljenom. Završeni crtež ugljenom opet se fiksira.
Danas se proizvode dve vrste ugljena:
Prirodni drveni ugljen od tankih prutića leske, vrbe ili lipe dobijeni suvom destilacijom drveta bez prisustva vazduha (karbonizacija) a proizvodi se u različitim debljinama. Najfiniji drveni ugljen dobijen je od vinove loze.  Masni ugljen se dobije kada umočimo štapiće drvenog ugljena nekoliko sati u laneno ili makovo ulje dok se sasvim ne “napiju” ulja. Masni ugljen daje sočniji i intenzivniji potez koji se zbog sadržanog ulja teže briše.

Presovani, odnosno sintetički ugljen za crtanje dobija se presovanjem ugljene prašine dobijene pri proizvodnji svetlećeg plina. Najčešće sadrži i neko vezivo pa se teže briše. Često se označava kao sibirski ugljen za crtanje. Obično se proizvodi u 7 različitih stepena tvrdoće, od 00 do 5. Tvrđi je i jače prijanja uz papir, manje je lomljiv, dolazi u jednakomerno debelim štapićima. Pruža mogućnost egzaktnog crteža i egzaktne gradacije površine.
Ugljene olovke tzv. crni krejoni izrađeni su od specijalno presovanog ugljena u obliku mine umetnute u drveni uložak. Obično se proizvode u 4  stepena tvrdoće (po engleskoj literaturi)
ekstra soft (6B), soft (4B), medium (2B), hard (HB).

Call Now ButtonPozovite nas!